Пише: Милорад Додик
Према Дејтонском споразуму, БиХ постоји више као географски простор са међународно признатим границама, а не као држава по уставноправној теорији и пракси. По саставу и структури “Босна и Херцеговина” је заједница два ентитета и три конститутивна народа и осталих, али само ентитети у свом називу имају и одредницу свог уставноправног устројства – Српска је Република, а бошњачко-хрватски ентитет је Федерација. Дејтонска “Босна и Херцеговина” могла би се одредити као државна заједница два ентитета или још тачније заједница држава.
Два ентитета су државе, јер у својој надлежности по својим уставима и Уставу БиХ имају законодавне, извршне и судске органе, војску и полицију, граничну и царинску службу, финансије и све порезе, као и многе друге надлежности које имају државе. То што је наметнутим измјенама и допунама ентитетских устава, високи представник одузео бројне надлежности ентитетима, не мијења ништа у правном смислу.
У Уставу БиХ /Анекс 4 Дејтонског споразума/, “Босна и Херцеговина” се помиње у контексту одређивања заједнице коју чине два ентитета – Република Српска и Федерација БиХ.
Дејтонски споразум је разрада Женевских и Њујоршких принципа које су ентитети усагласили у септембру 1995. године прије почетка мировних преговора у новембру исте године у Дејтону. У тим принципима на почетку стоји: “Босна и Херцеговина наставиће своје легално постојање у оквиру садашњих граница и континуираног међународног признања”. Нема одреднице “Република”, већ само неодређено – “Босна и Херцеговина”, а помињање граница и међународног признања је у функцији навођења ријешених питања, да не би било спорења о границама и међународном признању. У Принципима се ентитети помињу 16 пута, а ‘Босна и Херцеговина’ само једном.
Подсјетићу Бећиревића да је у полазним америчким основама за Женевске принципе стајало: “правни ентитет познат као Босна и Херцеговина”. То је резултирало да се територија предратне југословенске републике, означава само као “Босна и Херцеговина” и у Женевским и Њујоршким принципима.
Ричард Холбрук је у Дејтону то јасно дефинисао: “Постоје два ентитета и концепт Устава БиХ можемо правити само извлачећи из два ентитета онај садржај који ће омогућити да се сачува БиХ, да колико-толико буде функционална и стабилна”.
У члану 1.1. Устава БиХ пише: “Континуитет. Република Босна и Херцеговина, чије ће службено име од сада бити ‘Босна и Херцеговина’ наставља своје правно постојање према међународном закону као држава, са унутрашњим системом измијењеним како је овдје предвиђено, те у оквиру садашњих међународно признатих граница”.
Ова уставна одредба јасно дефинише дејтонску “Босну и Херцеговину” као субјект према вани, док скоро сав унутрашњи субјективитет и надлежности припадају ентитетима. Република Српска и Федерација БиХ у Дејтону су пристали да само дио својих државних надлежности пренесу на ниво БиХ. Те бе-ха надлежности су прецизно побројане у члану 3.1 Устава БиХ, а све друге ненаведене надлежности остале су и уставно припадају ентитетима како то пише у члану 3.3.а) Устава БиХ: “Све владине функције и овлаштења које у овом Уставу нису изричито додијељене институцијама Босне и Херцеговине, припадају ентитетима”.
Цјелокупна структура бројних анекса Дејтонског споразума, потенцира искључиво два ентитета као стране које проводе Дејтонски споразум и као субјекте споразумијевања и измјенама и допунама његових анекса. Нема “Републике Босне и Херцеговине”, па ни “Босне и Херцеговине” као унутрашње правног субјекта, зато и није могућа надређеност нивоа БиХ ентитетима.
У члану 12.1. Устава БиХ пише: “Овај устав ступа на снагу потписивањем Општег оквирног споразума као уставни акт који замјењује и ставља ван снаге Устав Републике Босне и Херцеговине”.
Не предвиђа се било каква ратификација у “парламенту Републике Босне и Херцеговине”, као што нема важности прописа “Републике Босне и Херцеговине”. Намјерне незналице попут Бећиревића, требали би пажљивије читати Дејтонски споразум и његов Анекс 4 и два анекса Анекса 4.
У Анексу 2. Анекса 4 под називом “Прелазни аранжмани” пише: “Континуитет закона. Сви закони, прописи, судска правила о поступку који буду на снази на територији Босне и Херцеговине кад Устав ступи на снагу, остају на снази у мјери у којој се не косе са Уставом, све док надлежно владино тијело Босне и Херцеговине не одреди другачије”.
Дакле, нема никакве “Републике Босне и Херцеговине”, ни њених прописа. У часу потписивања Дејтонског споразума, на “територији Босне и Херцеговине” постојали су прописи Републике Српске, Хрватске Републике Херцег-Босне и оног остатка предратне југословенаке републике Босне и Херцеговине, који је себе називао “Република Босна и Херцеговина”.
Да “међународно призната Република Босна и Херцеговина” до Дејтонског споразума није била “важећа држава” нити да има било какав важећи континуитет потврђује и тачка 5 Анекса 2 Анекса 4 /Устава БиХ/ под називом: “Споразуми. Сви споразуми које је Република Босна и Херцеговина ратификовала између 1. јануара 1992. године и ступања на снагу овог устава ће се предочити члановима Предсједништва у року од 15 дана након преузимања дужности; сваки такав споразум који не буде предочен биће поништен. У року од шест мјесеци након што је Парламентарна скупштина први пут сазвана, на захтјев било којег члана Предсједништва, Парламентарна скупштина ће размотрити хоће ли отказати још који такав споразум”.
У Анексу 4 Дејтонског споразума, који је Устав БиХ, дефинисана су само три њена органа: Предсједништво, Уставни суд и Централна банка. Према Уставу, БиХ нема владу, нема војску, ни полицију, нема царину, ни царинску службу, нема финансије, нема суд, ни тужилаштво, нема све оно што неку територијалну заједницу чини државом. Зато и није држава, већ територија са међународно признатим границама и “унутрашњом структуром” по дејтонском Уставу.
У Уставу БиХ не постоји “Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине”, ни “Савјет министара Босне и Херцеговине”, ни “Министарство спољних послова Босне и Херцеговине”, ни министарства у Савјету министара /два уставна и седам неуставних/ и наравно исто тако неуставно титулисање тих министара као министара БиХ. Они су само чланови Савјета министара.
Неуставан је и назив “Оружане снаге Босне и Херцеговине” што је супротно уставном одређењу из Анекса 4 – Устава БиХ по члану 5.5. и по члану 1.2. Анекса 1-А Дејтонског споразума – “Споразум о војним аспектима мировног рјешења”. Оба дејтонска анекса одређују да у Босни и Херцеговини постоје само оружане снаге два ентитета са прецизном и јасном одредбом која гласи: “Ниједан ентитет не смије пријетити или употријебити силу против другог ентитета, а ни под каквим околностима оружане снаге једног ентитета не смију улазити на територију другог ентитета или боравити на њему без сагласности владе тог другог ентитета и Предсједништва Босне и Херцеговине”.
