ПИШЕ: Милорад Додик
Митолошке конструкције о “хиљадугодишњем државно-правном континуитету” Босне и Херцеговине већ више од три деценије константно разарају могућност организације нормалних аспеката живота и суживота на ширим просторима западног Балкана. У контексту таквих конструкција, њихови аутори и прегаоци често настоје да се позивају на одређене легитимитете, који су своје коријене имали још у античким временима, упорно фиксирајући такве правне оквире као вјечне и недодирљиве.
Легитимитет Западног Римског Царства, који се често посматра као својеврсни апсолут од стране модерних поборника континуитета, био је у том смислу врло релативан, па је иста ствар била и са легитимитетом Источног Римског Царства, које ће с вијековима израсти у Византију, а касније и са легитимитетом Османског Царства. Наиме, ти легитимитети су постојали само онолико колико је постојала војно-политичка способност њихових носилаца да опстану, односно да поставе и бране одређене границе. Ништа више и ништа мање од тога. То се на крају видјело и кроз сам систем пропасти свих наведених царстава. Све идеолошке конструкције, које су крајем средњег и почетком новог вијека развијали Византија или Османско Царство у контексту својих универзалистичких претензија и права биле су само митолошке творевине.
Прво помињање Босне
У оквиру приче о босанском континуитету често се наводи прво помињање имена Босна средином 10. вијека. Чињеница је да је Босна као географски појам фактички први пут поменута око 950. године, у дјелу “De administrando imperio”, византијског цара Константина VII Порфирогенита. Модерни поборници континуитета по правилу изостављају да византијски цар о Босни тада говори као о малој земљи, “земљици” (хорион), која је у саставу Србије. Ако се већ говори о аспектима легитимитета у средњем вијеку, када нису постојале никакве модерне демократске институције које легалистички дају идентитетске основе, онда се по правилу пренебрегава и улога идеолошког позиционирања Мађарског Краљевства. Већ од половине 12. вијека мађарски владари у своју комплексну краљевску титулатуру инкорпорирају и дијелове простора данашње Босне и Херцеговине и називају се “краљеви Раме”, што сматрају Босном. Такав мађарски приступ је постојао фактички све до пропасти њихове средњовјековне државе, након битке против Османлија, на Мохачком пољу, 1526. године.
За питање наводног континуитета границе су посебно проблематичне. Ни Босна ни Херцеговина током средњег или новог вијека никад нису имале било какве фиксиране границе. Средњовјековне државне творевине су значајно флуктуирале у контексту обима територије готово сваке године. Средњовјековна Босна из доба своје највеће експанзије, током посљедњих неколико година владавине “краља Срба и Босне”, Стефана Твртка I (1353-1391), није ни приближно била територијално исто ономе што је та регија била прије или послије, када је била константно неупоредиво мања.
Босански пашалук
Касније, са доласком Османлија у другој половини 15. вијека, и Босна и Херцеговина, као географске регије, с формираним именима, али не и границама, биле су укључене у нове османске територијално-управне јединице – санџаке, а касније од 1580. године и пашалуке. Постојање такве административне јединице као што је Босански пашалук, никако не може бити доказ било каквог суверенитета, односно његовог континуитета. При томе се константно избјегава чињеница да је комплетан период османске власти на простору и Босне и Херцеговине (1463-1878) био период силом наметнуте окупације.
Босански пашалук је често мијењао своје границе, што је најчешће било посљедица ратова Османлија с Аустријом и Венецијом, али понекад и рутинских административних реформи у османском управном систему. У вријеме свог највећег простирања, током већег дијела 17. вијека, Босански пашалук је обухватао и значајне дијелове оног што је данас Хрватска. Да ли због тога треба говорити о државно-правном континуитету Босне и Херцеговине, на примјер, на простору Славоније?
Аустроугарска окупација
До 1878. године и окупације Босанског пашалука од стране Аустроугарске (а и касније), не може се говорити о фиксираним идентитетима у контексту границе. Тако је, на примјер, потребно као сасвим релативно схватити детерминисање у оквиру кога се, приликом Бечког рата 1683-1699, говори о Уни и Сави као граници. Те границе су се касније, у 18. вијеку, помјерале у више наврата, те је на крају било сасвим случајно у контексту односа политичке снаге Османлија и Хабзбурговаца што су оне биле валидне у сјеверном дијелу и 1878. године. Свакако је поимање било каквих граница и величине територије увијек релативно са аспекта посматрања “дугог трајања”, те је тим потребније детаљно проучавати све доступне коријене идентитета, а не третирати резултате одређених историјских процеса (нпр. османског или хабзбуршког освајања и окупације) као дефинитивне прекретнице, након којих се наводно вјечно фиксирају у основи сасвим релативне и артифицијелне цјелине.
У сваком случају, османска окупација 1878. године замијењена је аустроугарском. Што је на простору Босне и Херцеговине дефинитивно представљало континуитет одсуства било каквог континуитета у смислу државно-правних традиција и суверенитета. Тврдити данас да је управо окупација тог таквог простора од стране Аустроугарске и организација истог дословно као колоније у ствари доказ његовог историјског континуитета, представља један од најгрубљих историјских фалсификата.
“Босански хиљадугодишњи континуитет” без трага у историји
Тек су крај Првог свјетског рата 1918. године и побједа српске војске над аустроугарским снагама омогућили да први пут на модерним основама буде створена заједничка јужнословенска држава, без икакве интерференције страних завојевача. У смислу административне структуре Краљевине СХС 1918-1929, односно Краљевине Југославије, није постојао никакав ни најмањи траг постојања поменутог “босанског хиљадугодишњег континуитета”, што свакако не иде у прилог тврдњи поборника његове непрекинуте снаге.
Комплексне структуре Другог свјетског рата и побједа партизанских снага над окупаторима, под вођством комуниста, довеле су до значајног прекрајања политичке карте југословенске државе, које, међутим, опет није било спроведено на демократским основама. АВНОЈ је, већ новембра 1942. године, створен као јединствено партизанско врховно тијело у југословенском државном и политичком смислу, а не као скуп републичких покрета, како се то често воли интерпретирати од модерних поборника “босанскохерцеговачког континуитета”. Приликом припрема Другог засједања АВНОЈ-а, створен је ЗАВНОБиХ дословно као нуспродукт југословенског “авнојевског” концепта. Касније, деведесетих година прошлог вијека, имали смо ситуацију да се највећи поборници ЗАВНОБиХ-а јасно и јавно одричу АВНОЈ-а. Да није било тако трагично, можда би било и смијешно, али у сваком случају додатно илуструје проблеме у вези с инсистирањем о апсолутно непостојећем хиљадугодишњем континуитету.
