Никада се не наводи који то члан Дејтонског споразума и његових анекса крши Српска и на који начин. Тек понекад се позивају на одлуке Уставног суда БиХ донесене гласовима пет судија – три странца и два Бошњака. Прегласавањем, а потом и прекрајањем правила Уставног суда, они су направили накарадну неправну конструкцију да одлуке могу донијети и само три судије, значи три странца које не именује ниједан орган БиХ.
Неуставне одлуке Уставног суда БиХ постале су стална пракса кршења Устава БиХ. Нису једини, јер су годинама високи представници (а послије првог, Карла Билта, сви су били нелегални) тврдили да су они коначни тумачи цијелог Дејтонског споразума, иако у Анексу 10 – “Споразум о спровођењу цивилног дијела мировног споразума”, јасно у члану 5. пише: “Највиша надлежност за тумачење – Високи представник има највишу надлежност на терену у вези са тумачењем овог Споразума о спровођењу цивилног дијела мировног рјешења”.
Дакле, не и Општег оквирног споразума, не и било ког другог од његових још десет анекса и најважнијег, Устава БиХ као Анекса 4. Дејтонског споразума. Многе одлуке Уставног суда БиХ доношене су без навођења уставног основа кога и нема, уз прегласавање српских и повремено хрватских судија. То не смета лажовима да стално наглашавају да су такве одлуке коначне и обавезујуће, без обзира на то што немају уставни основ. Колика је карикатура Уставни суд БиХ, говори и образложење једне одлуке за коју нису могли навести никакав уставни основ, па су навели да одлуку доносе “на основу исказане уставне потребе”.
У једној другој одлуци којом потврђују наметнути Закон у Суду БиХ, који не постоји у Уставу БиХ, умјесто непостојећег уставног основа, навели су – “Може се очекивати”. Шта мислите да ли су у било којој држави на свијету, чланици УН, могућа оваква одлучивања у уставном суду као органу задуженом да чува и досљедно тумачи уставне одредбе.
За разлику од западних амбасадора и званичника као и све булументе политичког Сарајева, Република Српска се увијек позива на Дејтонски споразум при томе тачно наводећи његове одредбе. Толико о читању Дејтонског споразума. За оне који се називају управним одбором непостојећег ПИК-а, порука – учините нешто корисно за БиХ и организујте групно читање једног од најважнијих докумената међународног права друге половине 20. вијека.
Шта пише у Дејтонском споразуму?
Дејтонски споразум је само Општи оквирни споразум за мир у БиХ, како гласи његов званичан назив, а суштина је садржана у његових 11 анекса који су дио међународног права, како је то закључила и Венецијанска комисија још 11. јуна 2005. године, као и Уставни суд БиХ у одлуци 5/98 констатујући: “За разлику од устава многих других земаља, Устав БиХ у Анексу 4. Дејтонског споразума је саставни дио међународног споразума. Стога се члан 31. Бечке конвенције о уговорном праву – која утемељује општи принцип међународног права, а ти принципи су према члану 3.3.(б) Устава БиХ саставни дио правног поретка Босне и Херцеговине и ентитета – мора примјењивати у тумачењу СВИХ његових одредаба, укључујући и Устав БиХ”.
Претходни принципи у темељима БиХ
Дејтонској мировној конференцији претходиле су бројне мировне иницијативе и преговори у којима је Република Српска била призната као страна, што је резултирало у два кључна документа који су били основ Дејтонског споразума. То су такозвани Женевски и Њујоршки принципи, што се наводи и у Преамбули Дејтонског споразума: “Потврђујући своју опредијељеност за Договорена основна начела објављена 8. септембра 1995. (Женевски) и за Додатно договорена основна начела објављена 26. септембра 1995. (Њујоршки), као и за споразуме о прекиду ватре од 14. септембра и 5. октобра 1995. године”.
Још једна изузетно важна ствар је наведена у Преамбули: “Имајући у виду споразум од 29. августа 1995. године, којим је делегација Савезне Републике Југославије овлаштена да у име Републике Српске потпише дијелове мировног плана који се односе на њу, уз обавезу да се постигнути споразум спроведе строго и досљедно”. Ово потврђује да је Република Српска индиректно била и страна самог Дејтонског споразума, јер без њеног пристанка ни СР Југославија, сада Република Србија као њен правни насљедник, није могла бити потписник мировног споразума. Потврда Женевских и Њујоршких принципа садржана је и у Анексу 4 – Уставу БиХ у његовој Преамбули: “Позивајући се на основна начела договорена у Женеви 08. септембра 1995. године, те у Њујорку 26. септембра 1995. године”.
Свеобухватна рјешења на четири стуба
Често се говори да је Дејтонски споразум зауставио рат у БиХ, што је тачно, али се изоставља да он садржи “свеобухватна рјешења ради окончања трагичног сукоба у региону”, како пише у његовој Преамбули. Та свеобухватна рјешења садржана су у анексима као спроведбеним дијеловима међународног уговора. А тамо су јасно одређени стубови на којима може постојати БиХ. Први стуб: “Бошњаци, Срби и Хрвати као конститутивни народи (заједно са осталима) те грађани БиХ” – Преамбула Устава БиХ. Други стуб: “БиХ чине два ентитета, Федерација Босне и Херцеговине и Република Српска” – члан 1.3. Устава БиХ. Трећи стуб: “Све владине функције и овлаштења које у овом Уставу нису изричито додијељене институцијама Босне и Херцеговине, припадају ентитетима” – члан 3.3.а) Устава БиХ. Четврти стуб: “Ниједан ентитет не смије пријетити или употријебити силу против другог ентитета, а ни под каквим околностима оружане снаге једног ентитета не смију улазити на територију другог ентитета или боравити на њему без сагласности владе тог другог ентитета и Предсједништва БиХ. Све оружане снаге у БиХ ће дјеловати у складу са суверенитетом и територијалним интегритетом БиХ” – члан 5.5. а) Устава БиХ.
Дејтонски споразум је оснивачки документ БиХ, како каже учесник дејтонских преговора Кристофер Хил, садашњи амбасадор САД у Београду. Хил каже да је Дејтон основа територијалног интегритета БиХ, територијалног интегритета ентитета унутар БиХ и да ове елементе Дејтона морају поштовати све стране. Дејтон је универзално подржан од стране САД. (НИН, 13. јун 2024.) Да је тако, не би било криза, нереда и хаоса у БиХ који ствара америчка амбасада заједно са нелегалним Кристијаном Шмитом и бошњачким подржавањем таквог противправног дјеловања.
Циљ Дејтона јесте био да БиХ сачува територијални интегритет и добије неопходни минимални спољни суверенитет, а да скоро сав унутрашњи суверенитет остане ентитетима. Ричард Холбрук је у Дејтону, говорећи о стању у БиХ, рекао: “Постоје два ентитета и само можемо правити концепт Устава БиХ извлачећи из два ентитета онај садржај који ће омогућити да се сачува БиХ, да колико-толико буде функционална и стабилна”. Зато су ентитети пренијели на ниво БиХ само ограничени дио својих надлежности, које су наведене у члану 3. Устава БиХ. Надлежности ентитета су регулисане Уставом, члан 3.3.а) који је основни и кључни као наткриљујућа одредница односа у државној заједници БиХ. Ако нешто у моменту потписивања Дејтонског споразума или каснијим допунама Устава није уврштено у текст Устава БиХ, не може бити надлежност БиХ, већ искључиво ентитета. У надлежности ентитета, тиме и Републике Српске, несумњиво спадају: одбрана и војска, правосуђе (са изузетком Уставног суда БиХ са јасно одређеним надлежностима по Уставу БиХ, а не по интерпретацији и самододавању надлежности, што је Уставни суд БиХ обилато чинио), финансије, рачунајући ту све директне и индиректне приходе.
Ентитетима припада и надлежност за имовину, обавјештајно-безбједносну службу и друге бројне надлежности које су отимане на разне начине. Наметања закона од стране високог представника, притисак, преваре, лажна обећања о рационализацији и ефикасности, све с циљем да би такви закони били изгласани у Парламентарној скупштини, са намјером бошњачких структура да више никада не могу бити промијењени. Зато бошњачке структуре живе у заблуди да су уз помоћ високог представника, подржаног од дијела међународне заједнице, заувијек успјеле неуставно промијенити дејтонску уставну структуру БиХ.
А нису, зато што се ентитети, читај Република Српска, нису одрекли права и надлежности по Дејтонском споразуму, јер никада није закључен ниједан анекс са Федерацијом БиХ на споразуме из Дејтона. Зато су Република Српска као потписница свих 11 анекса и Република Србија као потписница Дејтонског споразума и појединих анекса, доносећи ДЕКЛАРАЦИЈУ О ЗАШТИТИ НАЦИОНАЛНИХ И ПОЛИТИЧКИХ ПРАВА И ЗАЈЕДНИЧКОЈ БУДУЋНОСТИ СРПСКОГ НАРОДА, у тачки 23. записале: “Свесрпски сабор констатује да је Република Српска задовољна високим степеном аутономије дефинисаним Дејтонским мировним споразумом, стога инсистирамо на суштинском и формалном спровођењу Дејтонског мировног споразума, као међународног уговора који се не може једнострано или путем интервенционизма мијењати. Свесрпски сабор сматра да Република Српска може у мјери у којој оцијени као цјелисходно да активира све надлежности које су према Дејтонском мировном споразуму предвиђене као надлежности ентитета”.
Повеља УН и међународни пактови из Устава БиХ
Устав БиХ прописује: “Ентитети и сви њихови дијелови ће се у потпуности придржавати овог Устава, који има предност над оним одредбама закона Босне и Херцеговине, као и устава и закона ентитета које нису у складу с њим, те с одлукама институција Босне и Херцеговине. Општа начела међународног права саставни су дио закона БиХ и ентитета” – члан 3.3.б). Устав БиХ одређује да су поједини међународноправни документи саставни дио Устава БиХ и да се директно примјењују у БиХ, наводећи, између осталих, два пакта: Међународни пакт о грађанским и политичким правима и Пакт о привредним, социјалним и културним правима који имају истовјетан члан 1. у коме пише: “Сви народи имају право на самоопредјељење.
На основу овог права, они слободно одређују свој политички статус и слободно обезбјеђују свој економски, социјални и културни развој. Да би постигли своје циљеве, сви народи могу слободно да располажу својим богатствима и својим природним изворима, без штете по обавезе које проистичу из међународне привредне сарадње, засноване на принципу узајамног интереса и међународног права. Један народ не може ни у ком случају да буде лишен својих властитих средстава за живот. Државе чланице овог пакта, укључујући ту и оне државе које су одговорне за управљање несамосталним територијама и територијама под старатељством, дужне су да помажу остварење права народа на самоопредјељење и да поштују ово право сходно одредбама Повеље Уједињених нација”.
Дакле, Дејтонска структура БиХ уважава право на самоопредјељење тако што задржава широк степен аутономије ентитета, а конститутивним народима БиХ даје битне механизме одлучивања и заштите њихових уставних права. У оквирима Дејтонског споразума право Републике Српске, односно српског народа, на самоопредјељење подразумијева очување дејтонске структуре, односно очување широке аутономије ентитета, уставом додијељених надлежности и прописаних механизама заштите права конститутивних народа, тиме и српског народа.
Шта не пише у Дејтонском споразуму?
Од 14. децембра 1995. године, када је у Паризу потписан Дејтонски споразум, кренула је и неправна ревизија и неовлашћено дописивање Устава БиХ, кроз наметања, отимања, искривљена тумачења, на штету Републике Српске. У том удруженом криминалном подухвату против међународног права стално учешће имају високи представници и Уставни суд БиХ. У злочину против мира њима је помагало до 2000. године самоизабрано тијело самоизабраних земаља које себе назива Савјет за спровођење мира (Peace Implementation Council). Тај ПИК од педесетак чланова није се састао 24 године, па је неактивношћу престало његово постојање. Како онда може постојати управни одбор непостојећег ПИК-а као нека фантомско-вампирска структура која и данас пријети Републици Српској и њеним демократски изабраним уставним органима, за разлику од њих који нису никада имали ни оснивачки ни процедурални акт? Дејтонски споразум и његови анекси ни на једном мјесту не помињу тај ПИК-овски клан као што и не помиње високог представника. То је и разумљиво, ако је Преамбулом Устава БиХ јасно одређено да су потписници “опредијељени за суверенитет, територијални интегритет и политичку независност БиХ у складу са међународним правом”.
Постојање ОХР-а и страних судија у Уставном суду БиХ апсолутно је неспојиво са процесом европских интеграција. Јавно изнесени ставови политичких актера из Сарајева јасно указују да управо и ОХР и Уставни суд БиХ представљају инструменте бошњачке политике у обрачуну са Републиком Српском. Да ли је уопште могуће градити будућност у земљи у којој се неки од конститутивних народа, а сада су то два од три, па све и да је само један, боре за права која им по уставу припадају?
Настојање Републике Српске да се супротстави неправном насиљу којем је изложена увијек се суочава са пријетњама и санкцијама њеним институцијама, медијима, функционерима, правним и физичким лицима, пословним банкама. То је вид тероризма без икаквог правног и цивилизацијског основа. Република Српска је опредијељена за очување и поштовање Устава БиХ, као саставног дијела Дејтонског споразума, који је дао шансу да се кроз успостављање мира и новог уставно-политичког система одвија и нови живот БиХ. То је и могућност да се договором и консензусом мијења све што сами унутрашњи актери процијене да је потребно мијењати. Нико споља нема право чинити то нелегалним методама, јер се међународни уговори могу мијењати анексима које закључују стране потписнице, како то прописује Бечка конвенција о праву међународних уговора и која се примјењује и на ентитете у БиХ као потписнике свих 11 анекса.
