Само једна погрешна премиса је довољна да закључак буде погрешан. Двије погрешне премисе најчешће не дају ништа. Тако бих се у најкраћем осврнуо на текст Курта Басуенера, на порталу Just Security, а тиче се недавне посјета Џејмса О’Брајена Сарајеву. Ништа!
Пише: Милорад Додик
Басуенер у тексту под називом “Добродошло прилагођавање курса САД, али сада је западном Балкану потребна рекалибрација политике” показује завидно незнање о основним политичким документима у БиХ, попут Дејтонског мировног споразума и Устава БиХ, као његовог саставног дијела, али и свеукупној политичкој ситуацији у БиХ.
Тако Басуенер тврди да “слово Дејтона” предвиђа стране судије, али прећуткује (у знању или незнању) да слово Дејтона предвиђа и да они морају да оду пет година након потписивања Дејтонског споразума. Стране судије Уставног суда БиХ су још у БиХ, а од потписивања Споразума прошло је скоро тридесет година. Овлаштења високог представника у Анексу 10 “слова” Дејтона, (да не бих написао изворног Дејтона, што Басуенер не воли), нису она која су високи представници користили позивајући се на бонска овлаштења, која нису предвиђена Дејтонским споразумом, како Басуенер тврди. Бонска овлаштења (овлаштења која користе високи представници понашајући се као колонијални управници БиХ) нису ни у Уставу БиХ, нити у једном од анекса Дејтонског споразума.
– Запад треба да се суочи са дуготрајним неуспјехом своје досадашње политке у БиХ – пише Басуенер. Слажем се са њим, само што бих сугерисао да суочавање почну питањем да ли дозвољавају пуни суверенитет БиХ, и зашто не дозовољавају. А онда одмах након тога да се запитају да ли је то главни разлог због којег је БиХ 30 година након рата у оваквој ситуацији.
Басуенер се радује што су САД срушиле споразум домаћих, легално бираних политичких представника сва три народа, постигнут недавно у Лакташима.
Свако иоле нормалан би га упитао – а шта САД имају са унутрашњим договором легално бираних политичара у БиХ о питању које се тиче само и искључиво БиХ? Зар политика договарања и консензуса није императив сваке суверене државе, посебно сложених држава каква је БиХ. Зар нас на договор и консензус не позивају од 1995. Или је договор ОК ако је у складу са интересима појединих амбасадора чији долазак смо ми одобрили?
У тексту у којем не крије жал за агресивнијим наступом САД у БиХ, па и региону, готово чежњиво се сјећајући бомбардовања СРЈ, Басуенер нам открива оно о чему сам и сам више пута говорио, као своје искуство са састанака у Вашингтону.
– Нестала је свака амбиција, некада уобичајена у Вашингтону, да се Дејтон третира као прелазни аранжман, да се покрене и олакша еволуција – пише Басуенер. Оно што је за нас Устав БиХ, најважнији акт земље, по Басуенеру би требало да буде прелазни аранжман до еволуције. Еволуције кога или чега? Да ли би било ОК да САД нпр. гледају на њемачки устав као на прелазни аранжман, и шта би на то рекли Нијемци, живо ме занима.
Добро је да је ова Басуенерова теза, која је нажалост тачна, (за разлику од велике количине нетачних у тексту), изашла на видјело. Како због спољнополитичких актера, како због локалних политичара у БиХ који би се подсмијавали док бих покушао да им објасним шта сам лично чуо од високих службеника Стејт департмента својевремено. Да је муслиманима обећано више, само да потпишу Дејтон, а да ће им то више, у имплементацији Споразума, обезбиједити САД.
У свјетлу сусрета америчког и њемачког предсједника који би требало да се одржи 9.2.2024, Басуенер позива на рекалибрацију трансатлантске политике на Балкану. Било би занимљиво да смо прочитали шта је по Басуенеру калибрација политике према овом региону.
Да сам малициозан, помислио бих да Басуенер мисли на употребу оружане силе, јер је с дозом чежње у тексту помињао бомбардовање Југославије 1999, за које је устврдио да је то био “ослонац политике која је увјерила грађане региона у безбједност и олакшала напредак”. Басуенер пише да је одсуство такве политике, (војне интервенције), изазвало демократску регресију. Из чега се може закључити да Басуенер призива појачано војно присуство и ако треба употребу оружане силе да се БиХ и регион доведу у “демократску” прогресију, по мјери САД, ЕУ или Курта Басуенера.
Курт Басуенер није само муслимаснки лобиста. Он је незналица која покушава да незнањем обликује јавно мнијење или јавне политике оних које позива да изврше “ревизију колективне политике засноване на демократским вриједностима“. Он није пријатељ ни истине, ни БиХ.
Онолико колико зна о Уставу БиХ, Дејтонском споразуму или политичким приликама у БиХ, толико зна и о мени. И управо из тог “знања” и говори.
Вјерујем да свјетски лидери имају кредибилније и упућеније сараднике.
