Када данас погледам уназад, јасно је – од првог дана није се радило о праву, него о политици. О политици која је имала само један циљ: да ме политички елиминише, а затим да, без отпора, уништи Републику Српску. Али политика је мој терен. То није била моја слабост, него моја предност. Знао сам да ће они који долазе споља покушати да користе институције које су сами створили и потчинили, али нисам дозволио да ме ухвате неспремног. Док су они замишљали моје политичко насљеђе, ја сам стварао темеље своје политичке будућности. Док су они славили мој “крај”, ја сам писао ново поглавље политичке снаге Републике Српске.
Потрошили су посљедњу жељу узалуд.
Разумјети геополитички тренутак
Мајкл Марфи, амбасадор који је више личио на гувернера него на дипломату, убрзао је све процесе прије свог одласка. Знао је да се ближи крај Бајденовој администрацији и рачунао је да ће, док пажња свијета буде на Украјини, у магли тог рата завршити и са Републиком Српском. Шмит, “тројка” и њихови извршиоци у суду и тужилаштву прешли су у панични темпо. Чинили су све да ме сруше прије него се промијени свјетски контекст. Зато сам морао и лично да се борим за свако право, па и оно најосновније – људско достојанство. Након тешке хируршке интервенције, морао сам пред љекарима из Сарајева доказивати да сам оперисан и да нисам у стању да присуствујем рочиштима. То довољно говори о томе колико су били опсједнути – нису жељели пресуду, жељели су понижење.
Снага народа – темељ отпора
У тој борби највећи савезник био ми је народ Републике Српске. Сваки осмијех, свака ријеч подршке, сваки стисак руке били су доказ да разумијемо једни друге и да дијелимо исто – љубав према Републици Српској. Поносан сам што ни у једном тренутку није било тензија према нашим комшијама Бошњацима. То је доказ да Република Српска није против никога – она је брана да БиХ не буде против Срба. Народ је знао да браним Републику, а не себе. И зато смо издржали заједно.
Тим и саборци
У тој борби је огроман удио мог тима. Знам да често дјелујем као неко ко сам носи терет политике, али истина је да су уз мене стотине људи који свакодневно чувају институције Републике Српске. Жељка Цвијановић постала је стуб наше дипломатије – смирена, достојанствена, увијек одлучна. Ана Тришић Бабић – тиха, прецизна и бритка сабља, способна да у правом тренутку повуче прави потез. Ту су и сви министри, премијери, посланици, одборници, начелници, сарадници, људи из кабинета, који су трпјели притиске не зато што су нешто скривили, него зато што служе Српској. Посебно истичем и коалиционе партнере – нисмо увијек мислили исто, али смо знали кад морамо мислити заједно. Док је опозиција парадирала по Сарајеву и амбасадама, нудећи “кооперативност” странцима, ми смо доказали да постоје људи који Републику Српску не продају ни за власт ни за обећања.
Идеја којој је дошло вријеме
Био сам испред прогонитеља јер сам схватио да су глупани који мисле да једним режираним процесом могу судити идеји.
Идеја Републике Српске је старија, дубља и јача од сваког њиховог плана. Она је рођена из жртве, у Одбрамбено-отаџбинском рату, и не може се поништити пресудом. Ако разумијеш ту идеју – разговараћеш. Ако не разумијеш – изгубићеш.
Јединство и савезништва
Издржали смо јер смо, у пресудним тренуцима, били јединствени. Опозиција је одбила да окупимо све политичке снаге у владу националног јединства, али сам осјетио да је народ био јединствен. Знао је да се не браним ја – брани се Република. Сачували смо Српску јер смо његовали пријатељства. У Будимпешти и Москви имамо искрене пријатеље. Русија остаје једна од кључних сила свијета и наш поуздан партнер у борби за Дејтон и суверенитет. Мађарска, под Виктором Орбаном, издржала је све притиске и показала како изгледа политика здравог разума.
И Србија – она је више од пријатеља, она је матица. Дрина није граница, него кичма српског народа. Србија је увијек стајала уз нас, и када је било тешко, и када су сви ћутали. На сваком кораку, на сваком мјесту, у свакој прилици Србија је указивала на неправду која се чини Републици Српској. Тамо гдје се наш глас није могао чути, Србија је говорила у наше име.
У дану изрицања првостепене пресуде у Бањалуку су дошли предсједник Александар Вучић и Његова светост патријарх Порфирије. И у људском и у политичком погледу то ми је много значило.
Све вријеме био сам у сталном контакту и сусретима са предсједником Вучићем. Он је такође човјек огромног искуства и изузетне радне етике. И он је у сваком успјеху који смо направили, и у онима што сте могли да видите, али важније – у ономе што се десило ван домашаја камера и јавности.
Нова Америка – политика здравог разума
Администрација предсједника Трампа унијела је промјену. У Дохи, Минхену, Будимпешти – свуда су слали поруку: Америка се враћа здравом разуму. Трампова политика је политика праве Америке, народа који је уморан од елитних пројеката, од глобалне корупције и лажних вриједности. Зато смо могли лако да се разумијемо. Јер ни ми, ни он, нисмо служили моћнима – служили смо народу.
Пораз оних који су хтјели да нас униште
Они су изгубили све. Нису поразили идеју – ојачали су је. Нису сломили Српску – учврстили су је. Нису ослабили мене – дали су ми нову снагу. Бацали су блато на Републику, а из тог блата израсла је цвјетајућа воља народа да воли, гради и опстане. Њихов проблем је што немају вриједности – имају само газде. А њихове газде су изгубиле код свог народа.
Отпор потврђен у свијету
Наш отпор данас се види свуда. Укидање санкција људима и компанијама из Републике Српске, изјава Стејт департмента да у нама види партнера стабилности, подршка Москве и разумијевање Кине – све то говори једно: Република Српска више није мета. Она је фактор. Савјет безбједности УН потврдио је оно што ми знамо одавно – рјешења за БиХ не долазе споља, већ из договора изабраних представника.
Није нас могла сломити сила, ни поколебати неправда.
На Сарајеву и Европи је да схвате – њихова унитарна БиХ не постоји и никада неће постојати. Наш народ је издржао и показао колико може. То да нас сломе – немају снаге. То да нас поломе – немају начина. Остаје им само да преломе – и то паметно.
Јер Република Српска је слободна. Не силом. Не осветом.
Него вјером, јединством и разумом. А то су темељи који не падају.
Ауторски текст Милорада Додика за Политику
