Пише: Милорад Додик за Тањуг
Постоји тренутак у свакој политици када престаје прича о човјеку, а почиње прича о народу. У Републици Српској тај тренутак је одавно прошао.
Ко једном стане пред народ, мора знати да се више никада не смије крити иза њега. То није политичка фигура. То је правило политике у земљи која је настала у рату и опстала у миру који никада није био сасвим миран.
Управо зато је данашњи политички тренутак много шири од једног судског процеса или једне функције.
Годинама се у Сарајеву и дијелу међународне заједнице понавља иста политичка претпоставка: да ће ударом на предсједнике Републике Српске поломити и саму Републику. Та претпоставка почива на једној темељној грешци – на неразумијевању шта та функција уопште представља.
Предсједник Републике Српске никада није био само административна норма. Та функција је израз политичке воље народа који је Републику Српску створио у Одбрамбено-отаџбинском рату. Она је политички симбол једног историјског избора.
Зато сваки покушај да се кроз притисак на ту функцију ослаби Република Српска полази од погрешне процјене.
Јер Република Српска није настала из канцеларијских одлука. Настала је из историјске одлуке народа да опстане.
И управо зато се понавља парадокс који многи не желе да виде.
Они који су вјеровали да ће политичким процесима сломити једног човјека данас откривају да су постигли супротно. Не само да га нису сломили – него су га учинили политички јачим него икада. А заједно са тим ојачала је и свијест о Републици Српској.
То је посљедица још једног погрешног разумијевања.
У Републици Српској политичке функције нису само техничке позиције власти. Оне носе симболику опстанка.
Земљу не чине само институције. Земљу чине народ и симболи. Када покушате да уклоните симбол, често се деси да пробудите народ који тај симбол представља.
Зато је цијела ова прича много више од једног политичког сукоба.
Она отвара питање каква је заправо заједница Босна и Херцеговина.
Замислите некога ко себе назива сувереном, а пристаје да јој један странац намеће законе по којима се онда суди њеним политичким представницима. Замислите некога ко себе назива демократском, а суди због политичког става.
Педи Ешдаун је својевремено отворено рекао да му је функција високог представника дала “овлашћења која би требало да натјерају сваког либерала да поцрвени”. Мало гдје је политички систем тако отворено признао властиту недемократичност.
Данас у Европи не постоји друга функција са таквим овлашћењима. Нема политичара који може да се пробуди, сједне за рачунар и објави закон који ће промијенити правни поредак једне земље.
А, ипак, од Републике Српске се очекује да такав систем прихвати као нормалан.
У Сарајеву често говоре да је све нелегално – и високи представник, и изборна комисија, и суд, и пресуда. Али онда додају да се све то ипак мора поштовати.
Логика је једноставна: оно што је против Републике Српске проглашава се легалним.
Зато је важно вратити расправу на једини документ који има стварни легитимитет – Дејтонски мировни споразум.
Република Српска није против Босне и Херцеговине дефинисане Дејтоном. Али јесте против Босне и Херцеговине у којој се правила мијењају декретима страних администрација.
У тој разлици између Дејтона и политичких експеримената међународне заједнице налази се суштина данашњег сукоба.
Јер оно што се данас дешава није правни спор. То је политички покушај редефинисања односа снага у Босни и Херцеговини.
А ту долазимо до још једне важне ствари.
Жури им се.
Жури им се јер свијет улази у нову фазу међународних односа у којој више неће бити могуће доносити политичке одлуке на начин на који су се доносиле претходних двадесет година. Велике силе улазе у нову расподјелу моћи и многи у региону желе завршити старе пројекте прије него што се та врата затворе.
Република Српска је зато данас на удару.
Али парадокс је у томе што је управо тај притисак додатно учврстио политичку свијест у Српској.
Ако сада попустимо, за неколико година Република Српска више неће одлучивати о кључним питањима свог економског и политичког живота. Одлуке о буџету, порезима или институцијама доносиле би се изван ње.
Зато ово није питање једног човјека.
Ово је питање опстанка политичке воље народа.
У таквим тренуцима разлике између политичких партија морале би постати мање важне од заједничког интереса.
Потреба националног јединства никада није била очигледнија него данас.
Замислимо само како би изгледала политичка сцена да су све странке у Републици Српској пристале на идеју заједничког наступа у одбрани њених уставних права.
Замислимо да су пристали да у таквом тренутку ставе по страни политичке разлике.
У таквим околностима Сарајево не би имало готово никакав простор за политички притисак.
Јер када Република Српска стоји јединствено, тада нема силе која је може сломити.
Историја је пуна таквих примјера. Народи опстају не зато што немају противнике, него зато што у пресудним тренуцима знају стати заједно.
Република Српска је кроз своју историју већ показала да то зна.
Прошла је рат, санкције, политичку изолацију и бројне покушаје да јој се одузме политичка снага. И сваки пут се показало исто правило: када је Српска јединствена, притисци се претварају у њен политички капитал.
Зато ће се вјероватно и овај пут показати оно што многи данас не виде.
Историја често има другачији распоред поглавља.
Оно што им се у данима политичко судског прогона против мене чинило као побједа, показало се као тренутак када је Република Српска постала јача него прије.
Јер оно што многи и даље не разумију јесте једноставна чињеница: Република Српска никада није била само политички пројекат.
Она је историјска одлука једног народа да остане свој.
