Истина је једноставна: када год је БиХ поштовала Дејтон, имала је мир. Када га је рушила – имала је кризу. Тридесет година након потписивања Дејтонског мировног споразума време је да се на овај документ поново погледа без страсти, без идеолошких магли и без политичких експеримената који су га годинама разграђивали. Дејтон није само споразум који је донео мир, он је донео и уставни правни поредак, сложену, унутрашњу организацију која је омогућила Босни и Херцеговини да три деценије остане мирна, упркос свим изазовима које није створила Република Српска, већ углавном међународни фактори са променљивим политичким агендама.
За Републику Српску, Дејтонски споразум је међународни споразум који је потврдио темељ њеног политичког постојања и гаранција њених надлежности. То није једноставна интерпретација, него јасно исписана уставна архитектура: Република Српска има све надлежности осим оних које су уређене Уставом БиХ за попуну на заједничком нивоу. Током протеклих 30 година та уставна норма је систематски поткопавана, отимањем надлежности. Високи представници страна потписница Анекса 10, који се извитоперио у лажног страног гаулајтера као антидејтонска хибридна појава, мимо међународног права и без сагласности домаћих институција, спроводили су политичке захвате који нису били у складу са словом Дејтона. Уместо чувања споразума, стваран је паралелни систем власти који је крхку равнотежу нарушио, а не ојачао. Зато данас треба јасно рећи: највећи проблем БиХ нису ентитети, већ они који мисле да могу бити изнад Устава и међународног права, а поготово они који на то пристају.
Упркос свему томе, Република Српска је остала доследна стварном Дејтону – оном какав је потписан 1995. године, а не накнадно преправљеним верзијама. Од те доследности, ма колико је поједини кругови оспоравали, зависи и стабилност БиХ и њен опстанак. Не зато што тако жели један политички актер, него зато што је то једини оквир који уважава политичку реалност и једнакост народа. А политичка реалност је неумољива: без сагласности Срба – нема одлуке у БиХ. То није претња, то је дејтонска чињеница.
Данас, три деценије касније, јасно је да БиХ функционише само када се поштује изворни Дејтон. Када се институције граде на споразуму, а не на наметнутим решењима. Када се уважавају ентитети, а не покушавају заобићи. Када се одлуке доносе консензусом, а не прегласавањем. БиХ није земља која пада зато што је сложена, него зато што неки упорно покушавају да је направе немогућом.
Стабилност БиХ никада није била производ централизације, како се често погрешно тврди, него равнотеже. Неједнакост у одлучивању није донела ефикаснију државу, већ продубила неповерење. Свако инсистирање на унитарним моделима у земљи састављеној од три народа и два ентитета осуђено је на неуспех, јер игнорише саму суштину њеног постојања. Дејтон је успешан кад га поштују сви, а проблематичан само кад га неко покушава „поправити”.
Уместо тога, трајну стабилност може донети само повратак начелима и одредбама изворног Дејтонског споразума: равноправности, сагласности и јасног поштовања уставних надлежности. То подразумева реалност да су ентитети, а посебно Република Српска, кључни стубови поретка, а не препрека напретку. У политичком смислу то подразумева и дијалог, али дијалог у којем се одлуке не доносе зато што то очекују амбасаде, него зато што су наша потреба. Јер држава која чека инструкције са стране није држава – то је административна зона.
Република Српска је у минулих 30 година показала да је политички зрела заједница која зна да чува мир и развија институције. Она није реметилачки фактор, већ гарант стабилности – управо зато што инсистира на ономе што је потписано, а не на ономе што је касније покушано да се наметне. Данас, када се поново отварају расправе о будућности БиХ, крајње је време да се та чињеница уважава и у Сарајеву и у међународним круговима. Република Српска није проблем у БиХ – Република Српска је разлог што БиХ три деценије није имала нови рат.
Дејтонски споразум је омогућио престанак рата и успоставио оквир за политички мир. Његова снага је у равнотежи, а не у сили. У договору, не у притиску. У уважавању реалности, не у покушајима да се она замени бирократским жељама опадајућих центара моћи. Мир се у БиХ не чува резолуцијама и притисцима, него поштовањем слова Устава БиХ, који је успоставио уставни поредак да би се рат зауставио.
Зато обележавање 30 година Дејтона није само сећање на дан када је рат престао него и подсећање да мир траје само онолико колико се поштује споразум који га је успоставио. Република Српска остаје посвећена том споразуму – јер од тога не зависи само њен положај него и будућност БиХ као система који може да опстане једино ако се темељи поштују, а не потиру. Дејтон је једини разлог што БиХ још постоји, а за Републику Српску он је много више од правног оквира – он је потврдио нашу Републику као место мира и стабилности за српски народ, у коју смо у одбрамбено-отаџбинском рату уградили највредније што имамо. За неке у БиХ, међутим, исти тај споразум представља „лудачку кошуљу”, што само показује да их не води брига за БиХ, него мржња према Републици Српској и српском народу. Управо због таквих порива, Република Српска увек мора бити будна, постојана и спремна да одбрани себе и своје место у поретку који је Дејтон створио.
Подметнути наративи да је европски пут БиХ уједно и пут централизације БиХ је лажан и антидејтонски, он је уједно и антиевропски. То је најбоље видљиво сада када је ЕУ у озбиљној системској кризи, крхка као заједница, без лидерства, идеологије, угрожене будућности и перспективе, друштвено и социјално разорена због миграција, окренута милитаризацији и новим ратовима, чије су вредности пропале, а економија се сурвала. ЕУ не нуди више ништа, осим нестабилности, несигурности и потпуне неизвесности. Дозволити да нама узима суверенитет због неких њихових далеких циљева може да буде само уточиште за наивне.
Србија се као земља потписница и гарант Дејтонског мировног споразума свих ових 30 година залагала за његово доследно спровођење. Сваки потез Србије био је усмерен ка стабилизацији односа, изградњи пољуљаног поверења међу државама и сарадњи у оквиру региона западног Балкана. Европа је и према Србији показала лицемерје искључујући је из Савета за имплементацију мира (мада никоме није јасно због чега ово неформално тело уопште постоји).
Руска Федерација истрајава на Дејтонском споразуму, због чега је и сама имала проблема са оним што се до сада звало колективни Запад. У ставовима Руске Федерације се најбоље може спознати шта је изворно слово Дејтонског споразума. Руска Федерација никада није радила за рачун једне стране науштрб других у БиХ.
Трампова Америка је Америка мира и сарадње, уважавања интереса других. Ставови председника Трампа да Америка неће градити туђе државе (ми читамо БиХ), да неће градити туђе нације (ми читамо да неће градити Босанце као нацију), да Америка неће интервенисати у унутрашње ствари других земаља (ми читамо БиХ), представљају афирмацију истинских одредби Дејтонског споразума. Најновије одредбе председничке стратегије САД за националну безбедност све то потврђују, афирмишу права народа (ми читамо и српског) да одлучује о својим интересима равноправно са другима – ми то видимо као светло на крају мрачног Клинтоновог, Обаминог, а поготово Бајденовог тунела.
Ауторски текст за Политику
