Пише: Милорад Додик
Откако је Република Српска обзнанила намјеру да правно уреди свој јавни друштвено-политички и медијски простор, у складу са легитимним циљевима и према важећим међународним правним стандардима, покренута је брутална кампања од домаћих и страних душебрижника.
Та брутална кампања покренута је и траје како би се Република Српска спријечила да оствари заштиту свог унутрашњег суверенитета, свог унутрашњег друштвено-политичког живота и грађана од језика мржње и лажних вијести које имају капацитет да створе хаос у унутрашњем друштвеном животу, унесу немир и створе несигурност сваког грађанина Републике Српске.
Управо су то били механизми разних свјетских центара моћи за покушаје утицаја на друштвено-политички, економски и сваки други живот у Републици Српској, покушаје њеног обесмишљавања и стварања неповјерења грађана у дугорочност и одрживост Републике Српске.
Наиме, та њихова стратегија настоји да створи претпоставке за централизацију и управљање Републиком Српском извана, јер уколико Српска није у стању да уреди властити друштвено-политички живот, онда се он мора уређивати из неког другог центра ван ње /у овом случају Сарајева и неких страних амбасада које тамо имају сједиште/.
Због тога дуги низ година постоје константна настојања да се на овај начин код грађана Републике Српске створи црна слика о Републици Српској, а на основу лажи, клевета, обмана и слично, све како би се дискредитовале њене институције, њени легитимно и легално изабрани представници, те да би се приказала као потпуно неуређено друштво које, као такво, не може самостално да постоји.
Препознајући овакве намјере, Република Српска је схватила да је дошло вријеме да се стане у крај овим оружјима специјалног рата против ње. Да, лажне вијести и говор мржње у јавном простору су и у обавјештајној теорији и пракси управо то, оружја специјалног рата, којима се утиче на друштвену климу у одређеној таргетираној друштвеној заједници.
Најавама закона о криминализацији клевете, спречавању ширења лажних вијести и говора мржње, Република Српска је уствари само слиједила постојеће европске стандарде у овој области, ничим не нарушавајући ниједно право или слободу својих грађана.
Од 47 земаља чланица Савјета Европе 36 европских земаља има предвиђену клевету као кривично дјело /и то углавном не само са новчаним казнама него и са предвиђеним затворским казнама/. Скоро све земље чланице ЕУ препознају клевету као кривично дјело и за њу већина предвиђа не само новчане, него и затворске казне. Већина америчких савезних држава такође препознаје клевету као кривично дјело.
Све то није био довољан аргумент да се Република Српска брутално не означи и не окриви да се криминализацијом клевете гуше људска права у Републици Српској.
Чак ни након што је представљен Нацрт измјена и допуна Кривичног закона у коме се за клевету и увреду предвиђају искључиво новчане казне а не затвор, та неоснована галама на Републику Српску није престала. Ваљда, према мишљењима тих и таквих, оно што је нормално у ЕУ, када се на идентичан начин примјени у Републици Српској, постаје одједном ненормално, па се оно што није гушење слобода у ЕУ, у Републици Српској сматра гушењем тих слобода.
Поставља се логично питање зашто је то тако?! Разлог је уствари једноставан.
Онима који желе са стране да утичу на друштвено-политички живот Републике Српске, да је обесмишљавају, да они, а не грађани Републике Српске, одређују ко ће да буде њихов представник или да они, а не власти Републике Српске, одређују шта је за Републику Српску битно, какве ће законе усвајати те у којем ће правцу водити своју политику, ово представља озбиљну препреку у процесу обесмишљавња Републике Српске.
То представља препреку у вођењу специјалног рата против ње, препреку у покушајима управљања Републиком Српском преко даљинског управљача из неког центра моћи, који није из Републике Српске и којег не бирају грађани Републике Српске а који према Републици Српској имају лоше намјере.
Охрабрујућа је, ипак, изјава и признање господина Петера Стана, портпарола ЕУ за питања спољне и безбједносне политике, да већина земаља ЕУ препознаје и третира клевету као кривично дјело, те да, у том контексту, криминализација клевете не одступа од европских стандарда.
Република Српска ће дефинитивно, у овим процесима правног уређења свог јавног простора, слиједити постојеће европске стандарде и најбоља рјешења а степен ограничења неће бити већи него што је то у земљама Европске уније.
Када сам у име Републике Српске најавио да ће Република Српска правно уредити свој јавни простор /и то по узору на амерички закон о регистрацији страних агената ФАРА из 1938. године/, из Амбасаде САД у БиХ и амбасадора Мајкла Марфија експресно је стигао одговор “Додиков закон о НВО дијаметрално је супротан америчком” уз оцјену да је ријеч о недемократском закону, иако Република Српска још нема ни нацрт тог закона.
Стога, поставља се питање, откуд америчком амбасадору аргумент за такву тврдњу. Како амерички амбасадор Марфи уопште пореди амерички закон са законом Републике Српске који још не постоји ни у форми нацрта, него само постоји најава да ће бити преписани амерички закон?
Ако амбасадор Марфи нема с чим да пореди тај амерички закон у Републици Српској /а којег још нема/ онда је логично питање: Да ли то амерички амбасадор у БиХ Марфи уствари онда тврди да је амерички закон о регистрацији страних агента /ФАРА/ недемократски?
Можда би такво питање требали поставити америчком Стејт департменту или америчкој јавности.
С друге стране, ако је амерички закон демократски закон, зашто га Република Српска не би могла просто преписати?
То су два питања за америчког амбасадора која ће вјероватно остати без одговора, умјесто којих ће амерички амбасадор насумице избацивати паушалне тврдње у свом већ познатом маниру површности и тенденциозности према Републици Српској и њеним легитимним представницима изабраним од грађана Републике Српске.
Но, без обзира на све ове неосноване покушаје спречавања Републике Српске да правно уреди свој јавни и друштвено-политички простор /у складу са легитимним циљевима, а у оквиру властитог унутрашњег суверенитета/ од разних страних и домаћих фактора, Република Српска остаће истрајна у својим легитимним циљевима и уредиће ову област у складу са свим релевантним међународним стандардима.
Зато, позивам све заинтересоване грађане и организације, а посебно новинарску заједницу да се активно укључе у процесе доношења ових закона кроз јавну расправу, гдје ћемо заједно, у доброј вјери, покушати наћи баланс између легитимних циљева Републике Српске и свих других релевантних фактора а све како би усвојена законска рјешења била најбоља могућа за друштво у цјелини.
