Пише: Милорад ДОДИК
У протеклом периоду честе су организације одређених скупова, углавном Сарајева, на којима се говори о босанској нацији и другим националним питањима. У континуитету, а посебно посљедњих дана, слушамо исту мантру, Босна и Херцеговина се представља као грађанска држава с равноправним народима, грађанима и слично. Прича се, гле чуда, о етничком чишћењу и другим стварима, али прича је једнострана, неутемељена, без изворних података и аргумента. Тиме, намјерно или несвјесно, само заоштравају ионако тешку политичку ситуацију у Босни и Херцеговини.
У бошњачком националном корпусу често позивају на то да је и колико је Бошњака живјело у појединим општинама и регијама данашње Републике Српске, а свјесно се прескаче та иста или још драстичнија промјена када је у питању српски народ у општинама Федерације БиХ.
И поред чињенице да 2013. није спроведен транспарентан и фер попис, јер су подаци фризирани, намјештени за већи број Бошњака, треба примијетити да нису могли да лажу за Србе те 2013. godine.
Дакле, БиХ је 1991. године имала свој демографски максимум од 4.37.033 становника, с националном структуром: Муслимани 43,47%, Срби 31,21%, Хрвати 17,38%, Југословнени 5,54%, остали 2,4%. Подаци по попису 2013. године су показали потпуно измијењену демографску слику БиХ. Прво, број становника је пао на 3,531.159, па ако се од тога одузме утврђених 196.000 пописаних нерезидената, реалан број је не за 845.874 становника мањи, већ за цијелих 1.041.874 становника.
Као примјер наводног етничког чишћења на територији данашње Републике Српске често се наводи Приједор у којем је 1991. године живјело 49.350 Бошњака, док их је 2013. године пописано 29.034. Међутим, прећуткује се да је у Мостару 1991. године било 23.846 Срба, а 2013. године свега 4.420 или за 81% мање.
У Сарајеву је било 259.470 Бошњака, 157.143 Срба, 3.483 Хрвата, 5.640 Југословена и 19.093 осталих, док је 2013. године у Кантону Сарајево пописано 346.575 Бошњака, 17.520 Хрвата, 13.300 Срба и 36.198 осталих. Такође, у Зеници је 1991. године било 23.430 Срба, а 2013. године 2.409 Срба или за цијелих 90% мање.
Шта је суштина у свему овоме, а што неће да кажу или прихвате у бошњачком националном корпусу?
Кренимо од тога да се ратни демографски губици у БиХ 1992-1995. године намећу као значајан фактор савремених тенденција у развоју њеног становништва. Извори података су један од најзначајнијих фактора ваљаности у емпиријском истраживању, као и сами научни извори. Да ли смо имали такве податке? Да, имали смо. Логично је питање гдје смо их имали и јесу ли верификовани? Да, управо тако. Наиме, они који се заклињу у Хашки суд и његове одлуке, прећуткују то и не позивају се на те податке.
Пред Хашким судом изнесени су сви подаци у више предмета одбране оптужених српских лица. И, у коначном, Хашки суд је већ 2011. године у предмету “Жупљанин-Станишић” у цијелости прихватио све податке у оквиру Експертског демографског извјештаја, који је у Трибуналу, као демографски експерт, пуних 10 дана износио проф. др Стево Пашалић. Извјештај је усвојен у цијелости са свим подацима који су тамо наведени и, поред тога, у том документу подвучен је један врло важан детаљ – да је у БиХ од 1991. године, што је потврдио и попис 2013. године, дошло до “етничке територијалне хомогенизације” на цијелом простору БиХ.
Управо то данас сви прећуткују у Федерацији БиХ и сву оштрицу упућују ка Републици Српској да је “настала на геноциду” и да је “етнички очишћена”.
Дакле, због оних силних округлих академских столова, Круга 99, члана Предсједништва БиХ Дениса Бећировића, бројних других званичника, важно је истаћи да је становништво БиХ током ратних збивања доживјело велике промјене у свом територијалном размјештају. Те промјене се квалификују на различите начине, а поред тога само током рата изван БиХ је отишло преко милион људи. Након рата вратио се значајан број, али је у другим земљама заувијек остало око 570.000 становника. Када се томе додају и даље интензивни емиграциони процеси, БиХ је данас пала испод три милиона становника. Па ко је за то крив? Република Српска? Уз то, највише одлази управо бошњачко становништво.
Резултат свих ових промјена је етничка територијална хомогенизација и упрошћавања етничког мозаика на простору БиХ. Тај процес треба узети као реалан и стваран, без упирања прстом у неке измишљене кривце.
Али, у Федерацији БиХ се то представља у другој конотацији и то да су “насилна етничка хомогенизације и етничка територијализација у рату довеле до великих промјена етничке структуре становништва у општинама и градовима БиХ”. Међутим, уз гомилу бројки и промјена у општинама и градовима БиХ, даље се не врши анализа тих промјена. Просто из разлога што су оне много израженије у Федерацији БиХ, кренувши од Сарајева, преко Тузле, тзв. предратне “југословенске средине”, па надаље.
Зато је данас у тузланској регији 1,60% Срба, умјесто 17% предратних, или око 90% Бошњака, умјесто предратних 40-60%, зависно од општине до општине.
Тако долазимо до рецентних обиљежавања догађаја и трагедија у рату у БиХ и изван БиХ. Из тих разлога су више него икад неопходни јединство и дјеловање у српском националном корпусу, јер у супротном нам то наноси штету, чак већу од очекиване.
Све ове лажи из Федерације БиХ за крајњи циљ имају да се изврши притисак у правцу нестанка Републике Српске или, пак, ако то не успиjу, да се сруши систем и начин представљања народа и ентитета на нивоу БиХ, а тиме и начин консензуалног одлучивања са гаранцијама од прегласавања.
Бошњачки политички естаблишмент то нескривено и хоће. Они би да су већина, лажна, а ми Срби и Хрвати би требало да смо маргинална мањина препуштена вољи Бошњака.
Понекад је лијепо сањати, а ове бошњачке тежње вратиће им се као грозоморан сан због којег им и на јави неће бити добро.
