Пише: Милорад ДОДИК
Да је неко заспао прије 30 година и сада се пробудио, мислио би да је спавао само један дан. Главна мета свих потмулих антисрпских операција креирана је у Вашингтону, Бриселу и Берлину. И даље су Срби лоши момци, криминалци, ултранационалисти, марсовци. Нису се уморили да нас квалификују, дисквалификују, санкционишу. Република Српска је проблем свих проблема за њих. И онда кад се понаша уставно, дејтонски. И када функционише, а поготово ако има свој став. Република Српска је формирана 9. јануара да бисмо заштитили српски народ и да би била независна држава, што је било једино реално у процесу распада бивше Југославије. У Дејтону 1995. године Република Српска је прихватила мировни споразум, назван Дејтонским, дала дио свог суверенитета и независности, мада је већ три године до тада функционисала као независна држава. Додуше, дјелимично међународно призната као страна у преговорима за постизање мира. Република Српска је била незаобилазна као фактор мировног процеса и ту чињеницу нису могли да избришу ни Вашингтон, ни Лондон, ни Берлин, ни Москва, ни Брисел. Зато се Република Српска појављује као потписник свих 11 анекса Дејтонског пакета, а поготово Анекса 4 Устава БиХ, који су потписале, имагинарна Алијина, непостојећа БиХ, Муслиманско/Хрватска, а касније Федерација БиХ и Република Српска. Све то није било довољно да се Република Српска и њена уставна и споразумна права, најблаже речено, уваже. Све вријеме западни центри моћи атакују на статус и права Републике Српске. Врше неподношљив притисак, блефирају, лажу све с циљем да нестане чињеница која се зове Република Српска, коју су Дејтонским споразумом као гаранти сами признали и прихватили. Данас су гори и бијесни због чињенице да смо још ту.
Притисак на Србе у региону и на Србију као највећу државу Балкана свих протеклих тридесет година није престајао. Чак и највећи еврофанатици морају да признају да условљавања и притисци на Србију нису престали од 1990. године и шта год да је Србија радила, није било довољно и није било по западним стандардима. А стандарде су мијењали од случаја до случаја. Па је било потпуно “нормално” да Косово противуставно и једном одлуком каже да је независно од Србије и то западни “демократски свијет” призна као чињеницу, али Република Српска, која је од 1992. до 1995. и де факто и де јуре била независна држава, морала је и мора да остане у БиХ. Тако смо на свега неколико стотина километара добили два аршина која су неодржива, и тога је свјестан онај дио међународне заједнице који гура политику двоструких стандарда на два случаја, а у оба су актери Срби.
Срби као највеће жртве распада бивше Југославије и данас су под лупом тзв. међународне заједнице као одметнуто балканско племе које треба укротити. Ако се не понашају како западне квазидемократе очекују, сва кривица се адресира на Београд. Па је Београд крив што штити свој територијални интегритет, што иначе раде све нормалне државе свијета, крив је што не “дисциплинује” Србе у Републици Српској, Црној Гори и на Косову и Метохији. Свака држава помаже свој народ ма гдје он живио, само Србија мора да кажњава свој народ који је непосредно уз њене границе. Београд је крив како год се обрну ствари јер је неко одредио кривца само се кривица мијења од прилике до прилике.
Данас изнова нуде поново лоше понуде. Њима и пријете. Тзв. њемачки модел, с двије државе, нуде Србији као рјешење за Косово. Како је могуће да на територији суверене Србије предлажете двије Њемачке државе? Зар неко мисли да је то могуће? Па зар се на крају нису ујединиле Источна и Западна Њемачка и постале једна држава?
Је ли то циљ? Шта нудите?
Руси су дозволили транзицију Источне Њемачке и одатле повукли војску. Американци су остали с војском само што су направили базе за своје и на простору некадашње Источне Њемачке. Компликовано, али има једно питање: Ако мислите добро Србима, зашто нисте модел двије државе, а један народ понудили Србији и Републици Српској? То не бисте морали да промовишете као казну као у случају подјеле Њемачке, већ као верификацију чињеничног стања. А и лако бисмо се ујединили, не бисмо чекали скоро 50 година. Овако тзв. њемачки модел за проблем јужне српске покрајине Косова и Метохије је само још једна подвала у игри препотентних који мисле да им је све дозвљено. Поставља се још једно питање због чега је питање јужне српске покрајине sui generis, а питање Републике Српске питање територијалног интегритета БиХ. Можда нисмо довољно “велики” да бисмо поставили та питања, али јесмо толико одговорни и према прецима и потомцима да питамо и упорно тражимо одговоре.
Ми, Срби, и не треба да чекамо разне мешетаре да нам смућкају још једну сплачину, него да изнова тражимо рјешење српског националног питања на Балкану, баш по узору како је, раније, то питање ријешио њемачки народ.
Може за почетак двије српске државе Србија и Република Српска.
Ту нема мјеста за Косово и Метохију, као другу њемачку државу.
Да бар понуде јединствен процес рјешавања за Републику Српску и Косово и Метохију.
Не.
Они знају све!
Али ипак се ми питамо.
