Пише: Милорад Додик
У посљедњих стотину година, на тлу Европе, само су двојица Нијемаца своје одлуке, без икакве парламентарне процедуре, прогласила за закон. Адолф Хитлер и Кристијан Шмит.
Можда то звучи грубо, али, нажалост, то је гола истина.
Замислите иронију: народу Козаре, Градине, Јасеновца и бројних других стратишта, оних који су преживјели најстрашнију голготу Другог свјетског рата, неко је поново желио да за управника наметне Нијемца.
Кристијан Шмит је донио одлуку према којој је мени суђено – одлуку којa би најкраће могла бити описана као “Одлука Кристијана Шмита о самом себи”. Судили су ми по закону који није закон, за дјело које није дјело. Судили су ми јер нисам поштовао вољу, а не норму. Закони не познају самовољу.
То је био правни и политички апсурд: да нелегалан и нелегитиман странац, којег није потврдио Савјет безбједности УН, себи даје право да намеће законе и да потом они који му се усуде супротставити буду оптужени и осуђени.
Његове одлуке нису имале упориште ни у праву ни у логици. Имале су једино циљ – да се сломи Република Српска и воља њеног народа.
Кључни човјек иза свега био је амерички амбасадор Мајкл Марфи, постављен од Бајденове администрације.
Он није био дипломата – био је управник колоније.
Кршећи све дипломатске норме и конвенције, командовао је и Шмитом, и странкама сарајевске “тројке”, и медијима, и невладиним сектором.
Био је продужена рука политике која је жељела да у име “демократије” насиљем заврши немогућу мисију – унитаризацију БиХ и укидање Републике Српске.
Данас, када читамо преписке које су исцуриле у јавност, видимо колико је та мрежа била дубока – у ентитету Федерација БиХ бошњачки кадрови у политици, полицији и медијима мјерили су свој успјех по томе да ли их је Марфи похвалио.
Било је јасно да ће борба бити велика и да ће ићи до краја онда када су кренули на имовину Републике Српске.
Јер, свака самоуправа у свијету – било да је америчка савезна држава, њемачка покрајина или ентитет у БиХ – постоји зато што има своју имовину.
Оно што Марфи никада не би дозволио за Њујорк, а Шмит за Баварску, очекивали су да ми прихватимо у Бањалуци.
Иза свега није стајала брига за уставни поредак, него гола похлепа – жеља да се стави шапа на природна богатства Републике Српске, на наше шуме, ријеке, руде и земљиште.
Империјалне политике, ма под којом заставом долазиле, увијек имају исти циљ: да контролишу и експлоатишу.
Да управљају туђим ресурсима, док иза кулиса дјелују организације попут УСАИД-а и европских бирократа који се крију иза фраза о реформама и демократији.
На то нисмо пристали.
И тада је почео процес који је требало да застраши Републику Српску и мене лично – да нас парализује и ућутка.
Али потцијенили су нас.
Ја сам, пратећи геополитичка кретања и неуморно градећи дипломатске односе, знао да се свијет мијења и да морам ићи до краја.
Нису разумјели да је наша одлучност завјет оних који су гинули у Одбрамбено-отаџбинском рату.
Ту нема страха. Ту нема одустајања.
Јер пред тим завјетом част живи довијека.
Бошњачка политичка и медијска елита тада је ликовала.
Суд је био као преписан из Кафке – оптужен без кривице, пресуђен без доказа.
Њима су обећали да ће тај прљави посао бити завршен: да ће пресудом мени елиминисати мене, ослабити СНСД, пронаћи “послушне” Србе којима ће главни град бити Сарајево, а не Бањалука.
Да ће, кроз правосудну представу, унитарна БиХ постати стварност.
Али то је била илузија.
Они који су вјеровали у њу – изгубили су.
Онда је дошла промјена администрације у Вашингтону.
Мајкл Марфи је отишао, а Кристијан Шмит је остао без команданта и почео дјеловати као карикатура самог себе.
У исто вријеме, опозиција из Републике Српске потрчала је у Сарајево, у резиденцију британског амбасадора, да понуди кооперативност и спремност на сарадњу ако их доведу на власт.
То је био њихов крај.
Јер СНСД није само партија – СНСД је институција српског народа.
Законито, одлучно, мирно и демократски оборили смо њихове планове.
Република Српска није поклекла.
Доживјели су политички нокаут.
Сама пресуда коју су донијели била је политичка декларација.
Њоме су потписали оно што су покушавали прикрити – да желе укинути Републику Српску.
Али, као што се у свакој великој борби истина на крају покаже, тако се и данас види: они који су доносили пресуде, сада се суочавају с властитим поразом.
У тренутку док пишем ову колумну, сви људи и компаније које су биле на листи санкција OFAC, по одлуци нове америчке администрације, скинути су са тих листа.
То је најбоља потврда да смо побиједили – дипломатски, политички и морално.
У сљедећој колумни писаћу о тој побједи.
О томе како је Република Српска, вођена вјером и упорношћу, тријумфовала над лажима, пропагандом и силом.
Јер они који су ми судили – нису судили мени.
Судили су идеји Републике Српске.
А та идеја, као и истина, увијек преживи.
